Tihuanine priče: Prokleta

Ja samo mogu da pišem

Prokleta od života

ljudi i sveta!

Uprljana krvlju

Najbližih i najdražih

Sa osmehom kurve

Koja posle naporne noći

Umorno ide kući

Sa uzdahom zveri ranjene

Koja poslednji put diše

Dok gleda sve iluzije spaljene

 

“Gde se nalaziš Tihuana? Sa ove ili one strane ogledala?”

“Sa one, mora da si i ti sa mnom, s’obzirom da pričamo.”

“Ja sam samo u tvojoj glavi, daleki glas, koji jedva čuješ. Budi se!!!!”

Jutro ili noć…noć je…budim se i gledam kroz prozor da Odredim doba dana, a onda pogledom pretražujem prostor oko sebe da odredim gde se nalazim, gde sam zaspala ovog puta. Moja soba, dobro je, ne sećam se prethodne noći. Ustajem iz kreveta i već pri prvom koraku oštar bol mi sevne kroz desnu nogu. Rušim se na krevet dok se  munjevitom brzinom kroz maglu mojih pokidanih misli vraćaju  slike prethodnog dana.

Njegovo izobličeno lice, bes i ludilo formiraju se od dima cigarete. Prestravljena posežem za ogledalom. Samo da mi je lice ok. Gledam u tu devojku bledog tena , ogromnih podočnjaka…Ima lepe plave oči, najlepše, dva plava bezdana…I sasušenu krv na desnoj slepoočnici ispod koje je verovatno posekotina…Ništa što ne može sakriti šminka i kosa.

Osećam se kao zatvorenik.  Ali ne tvoj, nego svoj… Samu sebe ne mogu da oslobodim straha da mogu sama bez tebe. Ne znam ni  gde bi ni kako bi , ali znam da ovaj odnos ne voidi ničemu. Kao da je juče bilo, kada smo pre tri godine došli Beograd. Zaljubljeni studenti glava punh ideala, provincijalci koji su uplovili u svet iskušenja i izazova… a sada ti postaješ sve agresivniji, droga nam rastura mozak, mi ne znamo šta je ljubav, postoji samo ta ogromna zavisnost i strah…Strah od slobode jer ne znam šta bih s’njom. Ja ne znam i ne umem drugačije da živim. Gledam svoje ruke, krvave nokte i isečene šake. Na hiljade nevidljivih čestica stakla zarivenih pod kožu, peču me, jer su mi ruke konstantno vlažne od znoja. Ne znam kada sam počela da razbijam čaše i mrvim staklo rukama da se smirim, ali to je jedini način, preusmeriti svu duševnu i fizičku bol na ruke. Koliko” ne znam”…to su mi izgleda dve najčešće reči. Ne znam ni ko sam više. Eto ih opet.

Ustajem i tražim zavoj da obmotam šake i stavljam rukavice bez prstiju zelene svilene sa roze cvetovima. Imam ih u svim bojama.Ironija, tvoj poklon  Petre.Treba da se odvučem do sava centra da preuzmem dnevni zadatak. Petar je  otišao na fakultet. Vredno uči i daje još jednu godinu. Ja ponovo spremam prijemni za treći fakultet, ni na jednom nisam izdržala duže od godinu dana. Lažem sebe , kupujem vreme u Beogradu. Obezbeđujem još malo finansija od roditelja i održavam sliku za koju već svi znaju da je lažna, ali ćute o tome što celu situaciju čini još jadnijom. Ali on uči i uspeva u tome da bude uspešan bar u jednom segmentu  svog bednog života.

Šminkam se i prebacujem kosu na desnu stranu lica. Duga je i crvena, uskoru ću morati da se šišam i farbam. Do pre 3 meseca sam bila plava, kažu moraš često da menjaš frizuru i boju kose, kažu tako mora, pravila. Biram dugu haljinu i ravne cipele, neću moci dugo da hodam u štiklama, a treba da se obučem malo elegantnije tako mi je rekao Peđa. Možda će mi zameriti što nemam štikle,  ove cipele su suviše obične. Obuvam štikle , ipak, izdržaću. Ali bol u desnoj nozi mi razara mišiće. Šta li mi se desilo sa tom nogom? Da li me je šutnuo ili sam pala? Cela sam u modricam tako da ne mogu da procenim da li postoji neka nova.To mi bude čak smešno na trenutak.

Vadim bočicu sa metadonom i popijem polovinu od jednom. Ne smem da je ponesem, Peđa će mi dati još kad se vidimo tamo. Gorka tečnost mi natera suze na oči i pretrnem na sekund. Ponovo se šminkam. Osećam kako mi se mišići opuštaju i pokreću zupčanici u glavi. Ni izbliza mi nije kao na heroinu, ali znam da ću ubrzo doći do njega i da bolje od ovoga ne može da bude trenutno. Zato oštro udahnem i zakoračim iz stana ne obazirući se na bol u nozi. Zovem taxi i preturam po tašni tražeći novac. Ali u njoj nema ničega . Petar… uzeo mi je poslednje pare koje sam ostavila za taksi i cigarete.Taksi stiže i ja ulazim u njega.

“Do Sava centra” kažem što smirenije mogu i već smišljam način na koji ću da dođem do novca. Nikog ne smem da zovem da izađe da mi plati taxi, Peđu pogotovo on je sa Maxom takođe u putu ka centru.

“Stigli smo hoćete da idem na parking?”Prenu me vozač.

Bili smo preko puta Sava centra ispred nas je stajao  tramvaj ljudi su izlalzili i ulazili.

“Ne treba izaćiću ovde”Skočila sam sa zadnjeg sedišta bosa jer sam cipele pre toga izula i stavila u tašnu, uletela sam u tramvaj pre nego što je taksista uspeo da shvati šta se dešava. Tramvaj je krenuo a taksista je izašao počeo da viče i psuje. Onda je seo u svoj auto i pošao za nama ali sad su nas već delila dva automobila.  Na sledecoj stanici sam istrčala i uletela u podzemni prolaz i ubrzo sam se našla na parkingu Sava centra. Izvadila sam vlažne maramice iz torbe obrisala stopala i obula štikle. Noga me je prokleto mnogo bolela. Ušla sam u hodnik i ugledala Peđu.

“Stigla si.”

“Daj mi metadon.”

“Malo si čupava, evo ti idi u wc i sredi se.”Pružio mi je bočicu i rukom mi sklonio kosu sa lica tako otkrivši posekotinu koja se pružala duž cele desne slepoočnice  i gubila dalje ispod kose.

“Ostavi me!”brecnula sam se.

“Stavi puder još,  vidi se, baš je gadno.” Prošaputao je stežući i opuštajući vilicu. U očima mu je na tren sevnuo bes, ali ga je vrlo brzo zamenila nemoć.

U wc-u sam lakom fiksirala kosu da ne beži sa desne strane lica i ispila još pola bočice metadona. Izašla sam i videla da je Max pored Peđe.

“Tihuana, mala lepo izgledaš!”široko se osmehnuo . Koliko li ima godina sigurno 60. Ko ga ne zna mislio bi dobroćudni starac, verovatno deda jednog od nas.

“Hvala Max! Obula sam štikle, ali malo me boli desna noga  ,uganula juče, valjda ću izdržati.”

“Ne brini idemo da sednemo.”

Otišli smo u jednu od sala za sastanke. Zatim su došli Bugari gde sam predstavljena kao veza. Zajedno sa našim vozačem trebalo je da preuzimam robu svakog četvrtka u jednoj ćevabdžinici na Novom Beogradu. I tako moj prvi posao za stvarno potpisah ugovor i zaposlih se u ćevabdžinici, sad kad pomislim imam staž par meseci…bar nešto.

Na parkingu  mi je Max predao torbu, standardna tura do Gardoša za 300e.

“Max nemam za taxi.”

“Idi prevozom.”

“Boli me noga, jedva sam došla dovde.”

“Tihuana,prevozom! „

I dan danas me na promenu vremena boli desna noga ,verovatno je bio lakši prelom i pogrešno srasle kosti, mogu da napipam izbočinu. Tog jutra kad sam stigla do kuće više nisam mogla da hodam ni da ustanem naredna dva dana.

Petru sam pokazala 100 evra i rekla da sam to dobila kao ispaltu za sastanak sa Bugarima, za 100 sam kupila robu, a ostalo sam dala Peđi da čuva.

Uzeo je robu i ostavio mi jedva da imam kad ustanem. Bio je ljut od predhodnog dana i započeo je period cutanja od 5 dana koji je trebao da bude moja kazna. Nije bio ni svestan koliku mi je uslugu činio time. Otisao je da se tušira, a ja sam na brzinu izmrvila jedan lek za bolove i istu količinu heroina odvojila i sakrila a ostatak pomešala i ostavila mu.

Skinula sam rukavice, sela na okno prozora i uzela jednu čašu.Sutra moram da kupim novi komplet. Razbila sam je o dasku prozora. Staklo je poletelo po meni i sobi, delići su pali napolje nečujno na travu. Izlazilo je sunce.

Petar je izašao iz kupatila mokar ,nasmejan, mogla bih reći  lep u ovom trenutku.

“Ti si prokleta!”Rekao je i nasmejao se zlobno.

Uključio je sva tri kompa i seo da programira, pustio je muziku…svetlo mu je obasjavalo lice, ni jedna bora, bez podočnjaka, savršeni zubi, brada od tri dana i mokra duga kosa. Ja ne poznajem ovog čoveka.

Mrvila sam delove stakla rukama u finu prašinu. Pravila od starih nove ožiljke, krv mi je curela niz noge. Sunce je izašlo i obasjalo našu sobu. Uvek sam volela više izlazak od zalaska, tako lepo padaju senke… Treba da legnem da spavam glava mi sama pada.Ustajem i na jednoj nozi skakućem do kreveta.

“Operi ruke, nemoj da isprljaš krevet pogledaj se na šta ličiš.”

Sela sam na fotelju i pokrila se svojom jaknom. Zar je bitno gde ću da spavam, samo da spavam, da nestanem sa one strane ogledala. Tamo ću uspeti da pobegnem od sebe … Ovog puta ću spavati do narednog jutra i shavtiti da sam prebačena na krevet, trunka samilosti ipak postoji u svakom.

Svakog jutra se budim

Nespremna za novi dan

Zaboravljaš ja polako ludim

I uporno bežim u san

Krijem oči od straha izobličene

Od laži umorno lice

Ostavljam daljine iza sebe nedokučene

I hodam sama kroz ulice

Svakog jutra se pitam

Zašto sam se probudila

Zaboravljaš ja nikada neću moći

Jer se nikada nisam ni usudila

 

 

 

 

 

 

 

Tihuanine priče: Izdaja

Budi me zvuk vrisak u ponoć

prošli su ljudi pogažen ponos

namučena  duša gaze je drumovi

još pre svanuća rastrgli je vukovi

Dok čuje se rika još gladnih zveri

umorna duša oproštaj nudi

u obližnjoj šumi lišće treperi

istok se budi.

Odlaze tiho sunce ih goni

za sobom ostavljaju krvav trag

sa jutrom i smrću taj putnik se bori

jer jedan od vukova bio je drag.

Rekao si nikada nije kasno

ovog puta glasno reci ostaću

Ustani pokupi svoju dušu  s’druma

Jer drugi se o njene prljave okrajke sapliću

Da nisam bar bila sama….ponovo.Tesko je setiti se kako si završio moju pesmu,nisi ni bio svestan da jesi. Slučajni prolaznik, nisi znao šta nosim u sebi sve do trenutka dok nije bilo prekasno…Bio si samo još jedna figura na mom šahovskom polju, još jedno zrno u mom peščanom satu, ja sam kupovala vreme,  žao mi je što ga ti nisi imao više…Poslužio si mi svrsi, možda sam i ja tebi, na neki način. Možda sam te i izdala. Da to nije preteška reč?  Nazovimo stvari pravim imenom… Morao si da padneš da bih se ja podigla. Morala sam da kupujem vreme,žao mi je što ga ti nisi imao više…

“Neko je ovde suvišan, previše nas je, neko ide napolje i to kako ide, bolje da ne znaš.”

“Ja ne idem nigde!”

“Ti si najmladja.”

“Nisam.”

“Među poslednjima si ušla.”

“Nisam poslednja.”

“Janko je bolji od tebe, ne zanosi se, ne diraj ga.”

“Ja nemam izbora ,Peđa.”

“Možda i ostaneš Tihuana.”

“Možda nije opcija”

Čekali smo isporuku u jednom od skloništa, Max je trebao da naiđe svakog trenutka…Tresla sam se,  od priče da neko leti van. Nešto nije bilo kako treba, ali niko nije pričao otvoreno o tome,a i kako bi mogao i najmanje kršenje pravila, košta svega , a nismo imali ništa….

Određeno je da ovog puta ja ne nosim ništa, previše sam loše izgledala, upalih očiju i vilice koja konstantno podrhtava, nisam mogla da se smirim ma koliko se trudila. Max je bio iznenađujuće blag, pustio me je da kupim robu i poslao kući. Ostali su dobili instrukcije i raštrkali se na sve strane. Janko nije došao,imao je ispit,  njegov deo je  uzeo Ranko i trebli su da se zamene negde na polovini puta. Potrčala sam za njim, tobože u isti bas…

„Ranko,jel baš toliko loše izgledam?”

“Pa ne sijaš ni malo”Rekao je i nasmejao se.

“Baš ne mogu da se saberem…gde nosite?”

“Ja do Branka, Janko do kladionice na Krstu.”

To je bilo sve što mi je trebalo, mahnula sam mu , otišla u suprotnom pravcu, jednu stanicu pa u taksi nazad do Branka.

“Janko, čekaj nosimo zajedno.”

“Odakle sad to.”

“Pa otud, idemo do stana na Terazijama ,da uzmem torbu i presvučem se.”

Za trenutak je delovalo kao da mi neće poverovati, ali bilo je ograničeno vreme da bi se raspravljao. Otišli smo u stan. Izvadila sam heroin i ponudila mu da se sredimo. Razgoračio je oči i tupavo me pogledao.

“Odakle to,da li si svesna sta radiš?”

“Stavi naočare, neće nas provaliti, malo samo, pogledaj koliko loše izgledam, još je gore da se ovako tresem.”

Ako je i do tad smirivao krizu metom i savršeno dobro glumio normalnost, sam pogled na kesicu ga je srušio.Počela je da mu igra vena na celu, a graške znoja su se probijale.

“Ne mogu…ne smemo…”

“Pedja to stalno radi.”

“Ne radi odakle ti to?”

“Rekao mi je i radila sam sa njim par puta u početku . Šta misliš kako sam se prilagodila na sve ovo, bila sam preplašena , samo ostavimo, uzmemo pare, nećemo kod njih da kupimo robu. Ja sam danas uzela, prodaću ti pola”

“Ne mogu da verujem šta mi pričaš.”

“Kako hoćeš ja ću da se sredim.”

Janko je bio na igli, ja nisam… Ali sam izvadila rekvizite i postavila na sto. Dok sam vadila filter iz jedne cigrete, gledala sam kako mu oči postaju dve crne mrlje na licu izobličenog od nesavladive želje.

“Od kada ti kuvaš, šta je bre sa tobom?”

“Od prošle nedelje ,nisam imala para. Prestaću posele ove ture”

Nije sačekao da završim rečenicu, bacio je ranac, seo pored mene i krenuo da cepa mahnito kesicu tražeći upaljač.

“Samo da nas ne provale, reći ću da sam popio celu bočicu meta, da me uhvatila panika…”

“Ma biće sve ok”

Posle par minuta crne mrlje su postajale dve malene tačkice udaljene stotine svetlosnih godina od mene. Pao je na pod i zaboravio na sebe. Ustala sam , zgrabila njegov ranac i izjurila napolje. Hladan vetar sušio mi je znoj sa slepoočnica dok sam taksijem jurila ka kladionici na Krstu. Odjednom mi je bilo muka .

“Zaustavite taksi ovde izlazim.”

Morala sam na vazduh…Bio je novembar ,samo što nije pao prvi sneg. Bilo mi je neizdrživo muka, osećaj straha i grozničave euforije mešao se sa krivicom koja se kroz izmaglicu probijala kao bleda senka devojke koju sam nekada poznavala. Janku sam dala jednom skraćenu robu, to je bilo prejako za iglu, mada nije uzeo mnogo. Neće se oporaviti narednih sat vremena. Često će mi dolaziti u snove, zaposedati me kao nemirni duh po mračnim haustorima. Njegove lepe plave staklaste oči urezaće mi se u mozak,  njegov molećiv pogled viđaću još dugo u svakom prolazniku. Više nikada nisam čula za njega… Da li je nestao, otišao,ostao…Da li negde piše neku priču o devojci koja je kupovala svoje vreme njegovim, da li me se seća , da li je oprostio? Možda sam ga ustvari spasla i nesvesno pomogla, bilo bi najbolje da pričam takvu priču. Ali ne verujem u to dovoljno…možda…

Kad sam stigla na odredište, napravila sam čitavu pometnju , jer me niko nije očekivao. Objašnjenje je bilo najkraće i najbezazlenije moguće. Otišla sam do stana da pokupim neke stvari, tamo naišla na Janka koji je urađem spavao, pokupila sam ranac uzela njegov met i došla na krst . Ranko može da potvrdi da sam kroz razgovor sa njim saznala da Janko nosi na krst. Dok sam bez daha pričala svoju priču, neko je ustao od šanka i došao do mene, strgao mi naočare sa lica polomivši ih o prljave pločice. Uhvatio me je za kosu zabacio glavu unazad i uneo mi se u lice. Gledao mi je zenice , gutao me pogledom besno ispitivački.

Zarizla sam donju usnu do krvi, nisam ni trepnula.

“Ostavi je vidiš da je čista!”Prodrala se konobarica.

Pustio me je i pozvao rukom da odem iza da me isplati. Uzela sam novac umesto robe,nasmejao se.

“Sutra kad dodješ za robu , nećeš više biti ovakva.”

“Kupila sam od Maxa, danas nisam trebala da radim.”

“Dobro si izdržala, biće nešto od tebe.”

Bacio mi je pare na sto, okrenuo telefon I naložio nekom da ode u stan na Terazijama.

Ja  sam ostavila polomljene naočare i kačket. Vezala kratku kosu u još kraći rep. Sredila se i otišla pešaka u svoj bedni zivot.

“Odakle to da ideš za Novi Sad”

“Nemam pojma, ali biće para dosta kazu.”

“Jel znaš gde ideš upošte”

“Ne znam, sutra je sastanak idem u kuću.”

“Kod Maxa.”

“Da.”

“Opa!”

“Pedja smestila  sam Janku.”

“Znao sam.”

“Šta da radim, ne znam šta je s’njim?”

“A šta ti znači da znas? Odjednom nisi više tako jaka?”

“Nikad nisam bila…”Počela sam da plačem. A on je samo ćutao , pušio je cigare, palio jednu za drugom. Spustila se  noć, hiljade malih svetlašca se palilo. Gledali smo sa krova njegove zgrade kako ljudi prolaze i kao mravi mile niz ulicu. Htela sam da vrištim, da me zagrli i kaže mi nešto glupavo što bi trebalo da me smiri. Ali on je ćutao i pušio.

“Plašim se”promucala sam kroz plač.

“Čega?”

“Sebe.”

“I treba”

Rekao je “Ustani pokupi svoju dušu sa druma jer drugi se na njene prljave delove sapliću”

 

 

Tihuanine priče: Izgubljeni

 

…..Izgubljene duše lutaju gradom

Kraljice smrti sluge

Preplašene oči gledaju ih kradom

Ulice mutne, duge

Izgubljene duše noćima haraju

Izgubljenim gradom u zao čas

Da je sreće da uši ne čuju

Ali sve jače odjekuje glas

Dok tiho prolazim pored sebe

Ne tražim utehu, ne tražim spas

Izgubljene duše traže mir

U mračnom gradu u zao čas……

Sećam se velike vode… Kako  sam prešla sa druge strane ne pamtim.  Hodam makadamom napuštenog grada. Veličanstvene zidine već  vekovima stoje, iako srušene daju sliku nekadašnje veličine. Skoro mogu da zamislim kako sam pre više vekova hodala ovim ulicama. U krug u krug u krug……vrtim se i osećam vetar, nije mi hladno, pa šta ako je zima!? Srećna sam….Ja sam kraljica izgubljenog grada…Oživljavaju boje žamor ljudi, miriše voće, marelice….Lagano hodam ka svom zamku, mašem prolaznicima…Kapije se otvaraju i tri prilike sa plavim kapuljačama pokazuju mi da ih sledim. Šta je ovo? One se nikako ne uklapaju u sliku. Idem iza njih ,ali u sledećem trenutku , oni su iza mene, ja ih vodim…Penjem se do svoje sobe, najviše sobe u zamku…Osvrćem se, nema ih…Sve je tako čudno, a i vid mi se muti, odjednom ukrašeni zidovi dvorca ponovo postaju ruševine…Stižem do sobe u kojoj za malenim stolom, za koji će da se ispostavi da je samo običan veći kamen sede tri prilike oko sveće. Strah me obuzima i trčim nazad niz stepenice. Jedna od njih ustaje i potrči za mnom. Noge mi postaju preteške, padam, rušim se i okrećem na vreme da se nađem lice u lice sa osobom koja zbacuje kapuljaču sa glave. Čuje se grebanje, svuda oko mene, škripanje kao kad neko noktima prelazi po staklu. Kad malo bolje razmislim taj zvuk je bio prisutan, svo vreme manje ili više, tiše ili glasnije. Neizdrživo mi para uši i nadvladava strah od suočavanja sa prilikom ispred mene. A i vid mi se muti ne mogu da je vidim dobro.

“Kakav je ovo užasan zvuk !?”Proderem se promuklo, ali bar shvatim da imam glas.

“Pacovi u zidovima” odgovori ona ili ja.

Gledala sam priliku ispred sebe , sad je sve bilo jasno. Gledala sam sebe, malo izobličenu od straha, ali to sam bila ja nešto starija činilo mi se, a možda sam se i varala.

“Kakvi pacovi?” Nastavljam da pitam, iako sve ovo izgleda potpuno besmisleno

“Pacovi u zidovima tvojih vena, trče, grebu, cvile”

“Ne mogu to da podnesem”

“Smiri ih, postaju sve gladniji”

 

Kada sam Pedji pričala o ovome, rekao je  da neće ni da me pita kako mi je bilo u Novom Sadu ni da li sam išla do Tvrdjave… dovoljno je što sam noć posle imala ovako užasavajuce snove.

Čekala sam već sat vremena kad su se pojavile tri prilike. Dva muškarca je predvodila devojka. Činilo se da je starija od mene par godina crne kratke kose, moja je bila crvena još uvek.

“Dobro veče, izvinite što ste čekali” Nasmejala se.

“Nema problema, imate li  novac?” pitala  sam vidno uznemirena. Nije mi se sviđalo što sam sama a njih je troje. Kod mosta me je čekao Nikola, vozač, ali to mi nije ulivalo poverenje.

“Evo prebroj” Jedan od dvojice je bacio kesu sa novcem ka meni.

Brzo sam prebrojala 20000 evra u novcanicama od 500.

“Uredu je” bacila sam im ranac.

“Radiš za Maxa dugo?” upitala me je devojka.

“Oko godinu dana”.

“I već ideš van Beograda, uspeh”.

“Proverite robu, da se ne zadržavamo”.

“Ti ćes da je proveriš” Nasmejala se devojka i zbacila kapuljaču koju je stalno stavljala i skidala nervoznim pokretima.

“Ja ne uzimam heroin dok radim, vi treba da mi date met takav je dogovor”.

“Ne uzimamo ni mi, a meta nema, tako da izvoli pribor”. Izvadila je iglu iz svoje tašne, kašiku, limuntus i krenula da skida filter sa cigarete.

Počela sam da razmišljam, ali kriza je radila svoje, pacovi su jurili kroz zidove mojih vena sve brže. Valjda ih Max nije zajebao, ne sećam se da su ponovo mešali robu? Da li će mi poverovati ako uzmem da sam morala? I igla zaboga nisam htela da stignem do toga, bar ne na ovaj način… Izvadila sam telefon iz džepa i pozvala Nikolu. U istoj sekundi jedan od dvojice je poleteo ka meni izbio mi telefon iz ruke, koji se rastavio na deliće prilikom pada na zemlju.

“Sta radis to mala?” Počeo je da se dere i da me trese.

“Zovem ortaka, nije bio ovakav dogovor, ne mogu da probam ništa”

“Kakvog ortaka, dogovor je bio da dolaziš sama!?”

“Vi kršite dogovor” počela sam da vičem

“Uzmi prokleti heroin” prodrala se devojka i ruka joj je poletela ka meni.

Zgrabila sam je za ruku, ali je jedan od dvojice bio brži, uhvatio me je za kosu i udario u zid svom silinom, krv mi je šiknula iz nosa. Slabi kapilari…

“Uzmi “ Izvadio je jednu kesu iz ranca.

U tom trenutku pojavio se Nikola. Mogao je sve da ih pokosi samo pogledom.

“Šta se desava!?”

“KO je ovo?”upitala je devojka uznemireno.

“Moj ortak” rekla sam i pljunula krv koja mi se iz nosa slivala u grlo.

“Neće da proba robu, naša pravila su takva, ne znam kakav ste vi dogovor sklapali ! Neka proba ili odlazimo!” Rekao je najglasniji od dvojice. Drugi je sve vreme ćutao i držao se po strani. Mora da je on bio njihov Nikola ,ali nije mogao da se poredi sa našim.

“Jesi li dobro?”prišao mi je.

“Jesam. Šta da radimo neće da uzmu dok se ne proba? Novac je uredu.”

“Ja ću da probam”Rekao je odlučno.

“Nikola…” pogledala sam ga tužno. Bio je strejt, nikada nije ni cigaretu zapalio, uništice ga igla. Max mi to nece oprostiti.

“Tihuana, hoćeš ti da mi to završiš molim te?” Zadigao je rukav leve ruke i seo na betonski zid.

I eto ponovo, osećaj krivice prožima mi izmučeno telo. Želudac mi se grči od napada mučnine izazvane krizom i ukusom krvi u ustima. Ako ne on onda ja. A ja ne smem to da uradim nikako. Max je vezan za Nikolu, on mu je nešto više od vozača, telohranitelja. Njemu će oprostiti, a da li će meni što sam ga pustila? Ali druga opcija ne postoji…Uzela sam heroin, pomešala sa limuntusom i tako zagrejanu tečnost provukla kroz filter cigarete. Vezala sam mu moju traku za kosu oko nadlaktice.

“Spreman”.

“Ne, ali zar je bitno?” bio je uplašen, proširenih zenica preko celog oka. Naš Nikola, nezamislivo je da ga gledam takvog. A opet tu je ispred mene, čeka, nepokolebljivo…

Kroz nekoliko meseci ova njegova rečenica vratiće mi se kao boomerang, ovoga puta izgovoriću je ja.

Ubrizgala sam mu zavidnu kolicinu, da sam uzela nešto manje izazvali bi sumnju. Njima nije bilo ni na kraj pameti da je njemu ovo prvi put, ne bi u tom slučaju bio merodavan da isproba bilo sta.

Zabacio je glavu unazad i prevrnuo oči. Otpustila sam traku i oborila ga sa zida da sedne na zemlju. Nasmejao se svaki misic mu je podrhtavao .

“Malo sam preterala, dobra je roba.”

“Roba je vrhunska “ Čuo se Nikola izobličenim glasom.

“Da čekamo malo, možda overi”. Devojka se smejala pakosno. A onda je iz unutrašnjeg džepa jakne izvadila metadon i pružila mi bočicu. ”Evo ti sredi se, mi ćemo da se odradimo i idemo”

Halapljivo sam ispila više od dve trećine bočice.

“Vi  ne uzimate kad nosite” rekoh joj.

“Uzimamo, nego je bilo interesantno” Gledala me je procenjujuci moju reakciju.

“Dobar vam je poslovodja” Promrmljala sam

“I ja sam nekad radila za Maxa”, rekla je odsutno, ”ispala sam“, Max je dobar čovek”

“Dobar je” uzela sam kesu sa novcem i obmotala oko struka, navukla sam jaknu preko i sela pored Nikole.

“Pozdravi Peđu, reci mu da ga pozdravila Marina” dobacila je na odlasku.

“Hoću” klimnula sam glavom. Utom mi je prošlo kroz glavu, Marina….

Peđina Marina, izgubljena Marina, Marina koje više nema…

Kada sam Peđi pričala o ovome, rekao  da neće da me pita kako mi je bilo u Novom Sadu ni da li sam išla do Tvrđave……. Ja nisam pomenula Marinu. Ćutali smo i pušili na krovu njegove  zgrade. Prešao mi je vrhovim prstiju po usnama, imala sam sasušenu krv i malu posekotinu.

“Šta je ovo?”.

“Od krize, čekala sam sat vremena met”.

Samo je udahnuo vazduh i izdahnuo glasno.

….U nama ljubav, mržnja i bol.

Na usnama strah čežnja očajna.

U očima kiša, tuga beskrajana.

Iza nas ništa, samo grešni tragovi.

Ispred nas jutra i tuđi pragovi…..

Nikola i ja smo se vratili sledećeg jutra u Beograd. Ono što se desilo u tvrđavi ostalo je samo između nas. Max me nikada ništa nije pitao o tome. Ali već sledećeg meseca Nikola je postao kurir, jedan od nas izgubljenih.

ljubav

…koliko si me puta sastavljao kad sam se lomila
da si poslednjeg zalepio sve deliće na pogrešno mesto…
i onako usput nevidljivim koncem zašio si se za mene…
tako isprepletani nismo znali gde prestajem ja, a počinješ ti…
srećni, divili smo se toj kreaciji
prkoseći sveopštem prirodnom procesu raspadanja…the song

Tihuanine priče: Besmrtna

00Osećaj usamljenosti ispunjavao je sobu…Vazduhje bio težak i gust, možda od dima ispušenih cigareta, a možda je to bila izvesnost koja se kao magla spustala na nju. Prošla noc je bila duga, preduga. Misli su jurile izmučenim umom, sudarale se ,ukrštale, gubile, pa vraćale u izmenjenim oblicima. Mrzela je taj haos u glavi, rastrojstvo koje joj izaziva pomisao na to da je vreme da ode…Neke se stvari naprosto dogode, a druge opet nikada ne promene. Kazu da raspoloženje zavisi samo od stava i da ne postoji dobar i loš dan ili trenutak, svaki je pravi i onakav kakvim ga stvoriš sam. Zašto se onda oseća kao zapletena u paukovu mrežu dok isti sporo ide ka njoj gledajući je kao plen. Zašto ne može da preokrene situaciju u svoju korist, ovog puta zid se čini previsokim za nju. A nekad je prolazila kroz zidove, nije se ni trudila da ih preskače…Nekad…Ustala je i odgurnula stolicu, koja se uz tresak srušila na pod, tek zvuk u vremenu i podsećanje da još uvek postoji. Stajala je nemo i posmatrala izlazak sunca…rađanje. Da li je taj otkucaj srca nada što se probija kroz oblak prašine ili je opet tek samo zvuk. Pogledala je u zidni časovnik koji već dugo ne otkucava, ako je nešto mrzela bio je to zvuk pomeranja kazaljke. To iritirajuce kuckanje koje simbolizuje prolaznost. Mrzela je prolaznost i vreme jer je besmrtna, pa dobro…  nekad je verovala u to. Koliko je depresivna ova čekaonica ili je to sa namerom osmisljeni efekat,pitala se koliko njih je pre nje tupo zurilo u zatvorena vrata ordinacije i čekalo.Vrata su se otvorila i snop svetlosti se probio u hodnik.

“ Udjite Thuana!”doktorov glas je bio jednoličan i tih. Plutao je prema noj kao kolutovi od dima. Užasno iritantno. Podsetio je na gusenicu iz Alise.

Ušla je i skliznula u fotelju. Preveliku, ružnu, crvenu fotelju, odakle joj je to poznato?Blesak sećanja I…. nista…nije želela da zalazi dublje u to.

“Na osnovu svih analiza…” započeo je

“besmrtna sam!” šapnulo je nesto u njoj

“ Moram da Vam kažem…” nastavio je

“ besmrtna” čuo se glas

“ da su vasi rezultati….”

“ Besmrtnaaa” čula je sebe kako poluglasno izgovara tu rec

“ Niste besmrtini,ali vaši rezultati jesu negatvni”

“ O da jesam,samo sam posumnjala na trenutak!” Skočila je sa fotelje i uhvatila se za bravu.

“ Čekajte! Analize bi trebalo  ponoviti za 6 meseci,morate da…” počeo je, ali ga ona više nije čula. Već je bila na ulici ostavljajuci gusenicu iza sebe da ispušta svoje oblake dima. Izašla je na vazduh, na sunce, grozničavo je tražila cigaretu, da pokvari ovaj idiličan trenutak, ali trebalo joj je to da se smiri. Sada je shvatila da zaista mora da ode, iz ovog bolničkog dvorišta, iz ove ulice, grada…da ode da bi se vratila. Da pusti Tihuanu da umre tu, jer nije besmrtna, ali zato ona jeste!