Tihuanine priče: Izgubljeni

 

…..Izgubljene duše lutaju gradom

Kraljice smrti sluge

Preplašene oči gledaju ih kradom

Ulice mutne, duge

Izgubljene duše noćima haraju

Izgubljenim gradom u zao čas

Da je sreće da uši ne čuju

Ali sve jače odjekuje glas

Dok tiho prolazim pored sebe

Ne tražim utehu, ne tražim spas

Izgubljene duše traže mir

U mračnom gradu u zao čas……

Sećam se velike vode… Kako  sam prešla sa druge strane ne pamtim.  Hodam makadamom napuštenog grada. Veličanstvene zidine već  vekovima stoje, iako srušene daju sliku nekadašnje veličine. Skoro mogu da zamislim kako sam pre više vekova hodala ovim ulicama. U krug u krug u krug……vrtim se i osećam vetar, nije mi hladno, pa šta ako je zima!? Srećna sam….Ja sam kraljica izgubljenog grada…Oživljavaju boje žamor ljudi, miriše voće, marelice….Lagano hodam ka svom zamku, mašem prolaznicima…Kapije se otvaraju i tri prilike sa plavim kapuljačama pokazuju mi da ih sledim. Šta je ovo? One se nikako ne uklapaju u sliku. Idem iza njih ,ali u sledećem trenutku , oni su iza mene, ja ih vodim…Penjem se do svoje sobe, najviše sobe u zamku…Osvrćem se, nema ih…Sve je tako čudno, a i vid mi se muti, odjednom ukrašeni zidovi dvorca ponovo postaju ruševine…Stižem do sobe u kojoj za malenim stolom, za koji će da se ispostavi da je samo običan veći kamen sede tri prilike oko sveće. Strah me obuzima i trčim nazad niz stepenice. Jedna od njih ustaje i potrči za mnom. Noge mi postaju preteške, padam, rušim se i okrećem na vreme da se nađem lice u lice sa osobom koja zbacuje kapuljaču sa glave. Čuje se grebanje, svuda oko mene, škripanje kao kad neko noktima prelazi po staklu. Kad malo bolje razmislim taj zvuk je bio prisutan, svo vreme manje ili više, tiše ili glasnije. Neizdrživo mi para uši i nadvladava strah od suočavanja sa prilikom ispred mene. A i vid mi se muti ne mogu da je vidim dobro.

“Kakav je ovo užasan zvuk !?”Proderem se promuklo, ali bar shvatim da imam glas.

“Pacovi u zidovima” odgovori ona ili ja.

Gledala sam priliku ispred sebe , sad je sve bilo jasno. Gledala sam sebe, malo izobličenu od straha, ali to sam bila ja nešto starija činilo mi se, a možda sam se i varala.

“Kakvi pacovi?” Nastavljam da pitam, iako sve ovo izgleda potpuno besmisleno

“Pacovi u zidovima tvojih vena, trče, grebu, cvile”

“Ne mogu to da podnesem”

“Smiri ih, postaju sve gladniji”

 

Kada sam Pedji pričala o ovome, rekao je  da neće ni da me pita kako mi je bilo u Novom Sadu ni da li sam išla do Tvrdjave… dovoljno je što sam noć posle imala ovako užasavajuce snove.

Čekala sam već sat vremena kad su se pojavile tri prilike. Dva muškarca je predvodila devojka. Činilo se da je starija od mene par godina crne kratke kose, moja je bila crvena još uvek.

“Dobro veče, izvinite što ste čekali” Nasmejala se.

“Nema problema, imate li  novac?” pitala  sam vidno uznemirena. Nije mi se sviđalo što sam sama a njih je troje. Kod mosta me je čekao Nikola, vozač, ali to mi nije ulivalo poverenje.

“Evo prebroj” Jedan od dvojice je bacio kesu sa novcem ka meni.

Brzo sam prebrojala 20000 evra u novcanicama od 500.

“Uredu je” bacila sam im ranac.

“Radiš za Maxa dugo?” upitala me je devojka.

“Oko godinu dana”.

“I već ideš van Beograda, uspeh”.

“Proverite robu, da se ne zadržavamo”.

“Ti ćes da je proveriš” Nasmejala se devojka i zbacila kapuljaču koju je stalno stavljala i skidala nervoznim pokretima.

“Ja ne uzimam heroin dok radim, vi treba da mi date met takav je dogovor”.

“Ne uzimamo ni mi, a meta nema, tako da izvoli pribor”. Izvadila je iglu iz svoje tašne, kašiku, limuntus i krenula da skida filter sa cigarete.

Počela sam da razmišljam, ali kriza je radila svoje, pacovi su jurili kroz zidove mojih vena sve brže. Valjda ih Max nije zajebao, ne sećam se da su ponovo mešali robu? Da li će mi poverovati ako uzmem da sam morala? I igla zaboga nisam htela da stignem do toga, bar ne na ovaj način… Izvadila sam telefon iz džepa i pozvala Nikolu. U istoj sekundi jedan od dvojice je poleteo ka meni izbio mi telefon iz ruke, koji se rastavio na deliće prilikom pada na zemlju.

“Sta radis to mala?” Počeo je da se dere i da me trese.

“Zovem ortaka, nije bio ovakav dogovor, ne mogu da probam ništa”

“Kakvog ortaka, dogovor je bio da dolaziš sama!?”

“Vi kršite dogovor” počela sam da vičem

“Uzmi prokleti heroin” prodrala se devojka i ruka joj je poletela ka meni.

Zgrabila sam je za ruku, ali je jedan od dvojice bio brži, uhvatio me je za kosu i udario u zid svom silinom, krv mi je šiknula iz nosa. Slabi kapilari…

“Uzmi “ Izvadio je jednu kesu iz ranca.

U tom trenutku pojavio se Nikola. Mogao je sve da ih pokosi samo pogledom.

“Šta se desava!?”

“KO je ovo?”upitala je devojka uznemireno.

“Moj ortak” rekla sam i pljunula krv koja mi se iz nosa slivala u grlo.

“Neće da proba robu, naša pravila su takva, ne znam kakav ste vi dogovor sklapali ! Neka proba ili odlazimo!” Rekao je najglasniji od dvojice. Drugi je sve vreme ćutao i držao se po strani. Mora da je on bio njihov Nikola ,ali nije mogao da se poredi sa našim.

“Jesi li dobro?”prišao mi je.

“Jesam. Šta da radimo neće da uzmu dok se ne proba? Novac je uredu.”

“Ja ću da probam”Rekao je odlučno.

“Nikola…” pogledala sam ga tužno. Bio je strejt, nikada nije ni cigaretu zapalio, uništice ga igla. Max mi to nece oprostiti.

“Tihuana, hoćeš ti da mi to završiš molim te?” Zadigao je rukav leve ruke i seo na betonski zid.

I eto ponovo, osećaj krivice prožima mi izmučeno telo. Želudac mi se grči od napada mučnine izazvane krizom i ukusom krvi u ustima. Ako ne on onda ja. A ja ne smem to da uradim nikako. Max je vezan za Nikolu, on mu je nešto više od vozača, telohranitelja. Njemu će oprostiti, a da li će meni što sam ga pustila? Ali druga opcija ne postoji…Uzela sam heroin, pomešala sa limuntusom i tako zagrejanu tečnost provukla kroz filter cigarete. Vezala sam mu moju traku za kosu oko nadlaktice.

“Spreman”.

“Ne, ali zar je bitno?” bio je uplašen, proširenih zenica preko celog oka. Naš Nikola, nezamislivo je da ga gledam takvog. A opet tu je ispred mene, čeka, nepokolebljivo…

Kroz nekoliko meseci ova njegova rečenica vratiće mi se kao boomerang, ovoga puta izgovoriću je ja.

Ubrizgala sam mu zavidnu kolicinu, da sam uzela nešto manje izazvali bi sumnju. Njima nije bilo ni na kraj pameti da je njemu ovo prvi put, ne bi u tom slučaju bio merodavan da isproba bilo sta.

Zabacio je glavu unazad i prevrnuo oči. Otpustila sam traku i oborila ga sa zida da sedne na zemlju. Nasmejao se svaki misic mu je podrhtavao .

“Malo sam preterala, dobra je roba.”

“Roba je vrhunska “ Čuo se Nikola izobličenim glasom.

“Da čekamo malo, možda overi”. Devojka se smejala pakosno. A onda je iz unutrašnjeg džepa jakne izvadila metadon i pružila mi bočicu. ”Evo ti sredi se, mi ćemo da se odradimo i idemo”

Halapljivo sam ispila više od dve trećine bočice.

“Vi  ne uzimate kad nosite” rekoh joj.

“Uzimamo, nego je bilo interesantno” Gledala me je procenjujuci moju reakciju.

“Dobar vam je poslovodja” Promrmljala sam

“I ja sam nekad radila za Maxa”, rekla je odsutno, ”ispala sam“, Max je dobar čovek”

“Dobar je” uzela sam kesu sa novcem i obmotala oko struka, navukla sam jaknu preko i sela pored Nikole.

“Pozdravi Peđu, reci mu da ga pozdravila Marina” dobacila je na odlasku.

“Hoću” klimnula sam glavom. Utom mi je prošlo kroz glavu, Marina….

Peđina Marina, izgubljena Marina, Marina koje više nema…

Kada sam Peđi pričala o ovome, rekao  da neće da me pita kako mi je bilo u Novom Sadu ni da li sam išla do Tvrđave……. Ja nisam pomenula Marinu. Ćutali smo i pušili na krovu njegove  zgrade. Prešao mi je vrhovim prstiju po usnama, imala sam sasušenu krv i malu posekotinu.

“Šta je ovo?”.

“Od krize, čekala sam sat vremena met”.

Samo je udahnuo vazduh i izdahnuo glasno.

….U nama ljubav, mržnja i bol.

Na usnama strah čežnja očajna.

U očima kiša, tuga beskrajana.

Iza nas ništa, samo grešni tragovi.

Ispred nas jutra i tuđi pragovi…..

Nikola i ja smo se vratili sledećeg jutra u Beograd. Ono što se desilo u tvrđavi ostalo je samo između nas. Max me nikada ništa nije pitao o tome. Ali već sledećeg meseca Nikola je postao kurir, jedan od nas izgubljenih.